САМО праве љубави могу да надживе материјално благо, а само женски инат може да надјача пролазност. Овим речима бисмо могли да опишемо неколико генерација предака које је изучавала Бојана Вукићевић, међу којима су даме остављале веома упечатљив траг.Прича почиње још у претпрошлом веку, када је Бојанина чукунбака Сабина Штралц фон Грубер решила демонстративно да напусти родитељски дом, иако је имала изразито племићко порекло. Дабоме, на овакав чин се јунакиња приче одважила из - љубави.

Љубав и одрицање
- ЧУКУНБАКА Сабина рођена је у Клагенфурту у Аустрији 1884. године и заљубила се у Словенца Ивана Модица, који је био на лечењу у војној болници - почиње приповест Бојана. - Она је била добровољна болничарка, млади су се загледали једно у друго и решили да остатак живота проведу заједно. То је за Сабину подразумевало врло високу цену јер су је се родитељи одрекли, а одлучна девојка је уз ову одлуку добила од баке само девојачку спрему и део породичног накита.
Можда је и о њему ова прича.
Невоља не иде сама, ускоро по венчању почиње Први светски рат и млади брачни пар је депортован у логор "Монтфалконе" у Италији, близу Фиренце. Тамо је рођена Бојанина прабака Марија. Па ипак, породични накит остаје на сигурном и неоскрнављен, ма како да су прилике биле тешке.
- После су пребегли и настанили се у Босни, у Фојници - прича даље Бојана Вукићевић, млади туризмолог, дама са јаким истраживачким духом. - Ту је моја прабака Марија стасала, упознала деду Бохумила Кубичека, рударског инжењера који је био пола Чех, а пола Пољак, што је унело нову крв у иовако "буран крвоток" мојих предака. Тада породични накит наставља своју путању, а свака нова жена наставља да брине о породичном благу. Ускоро бакиног мужа Бохумила, усред Другог светског рата, напрасно зову на пут, он седа у воз и никада га више не виде живог.
Потом је дошло време да још један светски рат буде окончан, али је Бојанина прабака остала сама са три кћери. Тада се њена сестра Иванка удала у Ваљеву, а потом су сви пошли за њом. Прабака је радила у ваљевском "Крушику" до смрти, а тада је на баку Магарету дошао ред да брине о наслеђу које им је оставила поносна Сабина с почетка ове приче.
Марија и деда Иван
Подла крађа
ДАБОМЕ, и бака је бринула о злату и драгуљима давне аустријске несуђене племкиње чија крв је текла и у њеним жилама, да би на крају тај задатак преузела и Бојанина мајка Јасмина. Бојанин отац Милан Вукићевић је црногорског порекла, мада је рођен у Словенији, а одрастао у Новом Саду и Београду. И, како каже наша саговорница, управо је његово поштовање родослова, што је обичај на поднебљу његових предака, инспирисало и Бојану да истражи, и, на крају, нама исприча ову причу.
- После силних деценија и мука кроз које су пролазили моји преци, уследила је провалу стан 2004. године и нестао је сав накит који су чувале све моје претходнице из генерације у генерацију - тужно закључује Бојана Вукићевић. - У овој причи се не ради о злату или материјалном благу било које врсте. То је била породична реликвија у коју нико од мојих предака није дирнуо без обзира на то какви су их ратови или немаштине притискали. Увек су га чували за потомство и увек су наследници били најважнији. А потомци су га, опет, чували за оне који долазе иза.
То благо је, каже Бојана, имало другу, духовну причу, и у њему су сви осећали снажно депоновану енергију предака.
Када нашу саговорницу упитамо како се осећа као Београђанка укрштеног порекла, брзо помене Аустријанце, Словенце, Чехе, Пољаке, Србе... И све их воли.
- Све жене о којима сам вам причала су личиле једна на другу, све су имале неки пркосан разлог да "истерају" по своме, а моја сестра Милица има кћер Ленку која веома подсећа на све њих. Рођена је Београђанка, има изразито плаве очи и косу, учимо је да буде права дама, а кроз одрастање ће то сигурно и сама осетити. 
Иван и Сабина са децом

БОЈА РУБИНА
КАДА је 2004. године обијен породични стан у Ваљеву, нестао је породични накит који је преношен са колена на колено, осим једног седефног броша који нам Бојана с љубављу показује.
- Била сам млада, позвали су нас у полицију и тада сам схватила да никада неће наћи накит. Памтим да је ту био сјајан прстен са породичним грбом, и још један, упечатљив, са великим рубином. Тада ме је полицајац испитивао поставивши питање: "Које је боје био рубин?"
Бојана се насмејала, изазвавши у испитивачу подозрење, али иследник је поновио питање.
- Од почетка основне школе знам да рубин може да буде само црвене боје. То је морао да зна и он, ако је имао било какву жељу да га нађе. Њему, дабоме, то није успело.
Бојана Вукићевић Фото: В. Данилов
ОДРИЦАЊЕ И ИНАТ
МАДА су се родитељи одрекли Сабине Штралц фон Грубер, дошло је време када су је се ипак сетили. У време пред Други светски рат, у Аустрији је Хитлер под власт државе узимао сву имовину коју није имао ко да наследи, па је Сабину позвао деда како би се пријавила, а њена деца добила право на управу племићким имањем.
- Били су превише поносни, и она и њен муж Иван и нису се одазвали на тај апел. Познајем тај инат мојих предака: Ако су их се већ одрекли, нека тако и остане!
Преостали седеф Фото: В. Данилов
АУСТРАЛИЈСКА ВЕЗА
ИНТЕРНЕТ је отворио многа врата за истраживање и комуникацију, па Бојана сада има потпунији увид у живот својих предака.
- Нисам успела да нађем податке о Сабининим родитељима јер се њихова лоза, очигледно, гаси. Међутим, у далекој Аустралији сам допрла до Сабине Модиц, која има везу са чукундедом. Најинтересантније ми је било када сам путем "Фејсбука" видела њену фотографију. Била сам запањена, позвала сам и оца, а он је, запрепашћен, видео исто: "Све жене чији сам потомак невероватно личе једна на другу".