МУЗЕЈ ПОД ВЕДРИМ НЕБОМ

МУЗЕЈ ПОД ВЕДРИМ НЕБОМ
МИШЉЕНОВАЦ Поглед са гробља на Старцу. Музеј под ведрим небом. ПОКУШАЈ СТВАРАЊА ЈЕДНОГ ТАКВОГ

Укупно приказа странице

Музеј Заветина (Мишљеновац)

Музеј Заветина (Мишљеновац)
ПРУГА ~ „железничка линија 45. упоредника“: Бордо-Лион-Милано-Загреб-Београд- Пожаревац – Мишљеновац – Кучево – прелаз преко Дунава на Ђердапу – Крајова – Одеса

Портал

Портал
ПоРтАл | ЗАВЕТИНЕ

Translate

Ко

Ко
(Отворен позив на сарадњу свих сродних душа!) КО ИМА ПРИСТУП веб-сајтовима и заштићеним, нејавним, локацијама Портала Великих претеча | Сазвежђа З, почев од 17. марта 2019? Власник, уредници, поједини сарадници и пријатељи. Добротвори.Претплатници. Потврђени, примљени чланови Новог Друштва.... | Ауторска права © Мирослав Лукић и синови, 2001. Нека права су задржана.

Претражи овај блог

ПРЕТРАЖИВАЧ

ПРЕТРАЖИВАЧ
САЗВЕЖЂЕ З | Мрежа | ПРЕТРАЖИВАЧ

Имагинарна редакција

Да ли је могуће створити једну Скоро имагинарну редакцију Сазвежђа З од  барем хиљаду сталних и повремених сарадника, који живе не само у Србији и на Балкану, у Европи, већ широм ове планете на којој живимо?  На којим основама, одмах ће питати, евентуални сарадници. Па, вероватно, за почетак, најуопштеније речено, на основама интелигенције и фантазије. Сатеран у своје време, као уредник "Заветина", у гето малих тиража,  видео сам, захваљујући интернету и електронским издањима, да има више него што се може замислити квалитетних људи, апсолутно непознатих најширој јавности, али особа драгоцено различитих, сензибилних, широких интересовања, која се повремено испоље на тзв. друштвеним мрежама, у препоручивању и овидљавању - много чега што би остало непознато, сакривено, потиснуто, девалвирано, затрпано стихијом  официјализма или инерције. Не мислим само на писце. И не позивам никог, да се разумемо; сам ћу покушати да откривам и препоручујем понешто од онога, што би могло,да подстакне, на покушај стварања једне скоро имагинарне редакције...


..
..



     На  почетку: КЊИГЕ КОЈЕ НЕДОСТАЈУ
...За данашњег читаоца, велики број књига заувек је изгубљен. Књиге су нестајале кроз време најчешће због непостојаности материјала на којем су писане и лоших услова у којима су чуване, због помахниталих царева или религиозних фанатика који су их масовно спаљивали, а било је случајева да су то чинили и сами писци. Нека дела су украдена, друга једноставно затурена. Нека никада нису написана, али и она постоје на свој начин, као генијалне идеје и превелике амбиције, страшна одрицања или тиха одустајања. Све су проглашене несталим и све се ређају с ону страну полица светске књижевности. Остале су само белешке о њима.
Поред Илијаде и Одисеје, Хомер је написао, тако кажу, и трећи, шаљиви еп, који се звао Маргит или, у преводу, Будала. О његовом јунаку Маргиту зна се толико да је био из богате породице, да није умео да рачуна с бројевима већим од пет, да није знао ни да су га у стомаку носили мајка или отац, и да је прве брачне ноћи испао магарац јер није смео да пипне своју жену плашећи се да га ова после не тужи родитељима... Песму је чинио низ пикарских прича о Маргитовим будалаштинама, а Аристотел ју је сматрао једнако вредном као и друга два Хомерова дела. У својој Поетици, која важи за фундаментални текст у књижевно-теоријским и естетичким изучавањима, обашка што је то прво теоријско дело у целости посвећено уметности, Аристотел каже да „како Илијада и Одисеја стоје према трагедији, тако Маргит стоји према комедији", те да је Хомер у Маргиту дао драмски облик смешном. Али ми, нажалост, не знамо шта би била дефиниција смешног, будући да је други део Аристотелове Поетике, који је био посвећен комедији, изгубљен. У роману Име руже Умберто Еко се бави судбином ове књиге: "Свака Аристотелова књига уништила је део знања које је хришћанство вековима прикупљало", каже старешина чувене манастирске библиотеке, и зато су, од свих забрањених књига, само странице Поетике 2 биле премазане отровом па их је било немогуће преписати. Толики је био страх од смеха, каже Еко. Тако смо остали и без првог комичког текста и без прве теорије о комичном. Ова врста губитка би се могла односити и на нашу културну баштину кад би се испоставило као тачно да је Петар Петровић Његош наводно написао и други део Горскогвијенца са шаљивим згодама Вука Мићуновића и војводе Драшка у Млецима.
НЕСТАЛЕ КЊИГЕ: Према једној причи, Птоломеј ИИИ, оснивач Александријске библиотеке и зачетник модерног библиотекарства, прво је био владар, а тек онда естета. Због његове потребе за поседовањем, потребе руковођене пре свега тржишним разлозима, остали смо без Есхилових дела. Ево како се то десило. Пошто је по Птоломејевом наређењу урађена каталогизација свих књига, установљено је да велика, у Старом свету надалеко чувена Александријска библиотека не поседује препис ниједне Есхилове драме. Био је то поприличан гаф и Птоломеј је одмах контактирао Грке који су чували једини примерак Есхиловог опуса. Почели су преговори. Грци су се цењкали, али Птоломеј је остајао упоран. На крају су се сложили да свици буду донесени у Александрију, где ће се према њима сачинити копије а, као депозит, Грци су добили 15 сребрних талената што је тада представљало невероватну суму новца. Али не и за Птоломеја. Кад су рукописи пристигли, наредио је да се копије не праве, а да се свици Грцима никад не врате. Да би прочитали Есхила сада су сви морали да долазе у Александрију. Туризам је цветао, са њим трговина и, наравно, углед царства. Али, цела Александријска библиотека је касније спаљена, а са њом и једини запис Есхилових дела на свету.
И иначе је у вези са грчким трагичарима, статистика депримирајућа: од 99 Есхилових драма сачувано је (ипак некако) седам колико је остало и од Софоклових 130, а од скоро 90 Еурипидових преживело је само 18.
Прелазак на пергамент и, касније, откриће штампе, успорили су процес нестанка књига чему је допринела и савремена организација библиотека, те модерно издаваштво и дистрибуција, па су разлози за потоња губљења имали другачију, скоро бизарну природу.
ЗАКОПАНО БЛАГО: Извесне рукописе Гистава Флобера откриће можда неке наредне генерације као археолошку ископину пар еxцелленце. Мораће да ураде баш тако, јер их је сам писац 1871, када је пруска армија ушла у Француску, закопао у својој башти. Умро је деценију касније, после чега је кућа била разрушена. Да ли је у међувремену ископао ковчег с благом није познато али, будући да је био од оних писаца који се тешко растају од сваке своје написане речи, ово самоотуђење у најмању руку чуди. Нагађа се да су у ковчегу похрањене оштре сатире на ондашње француско друштво или делови романа о савременом Оријенту који је Флобер планирао да напише. Можда је била реч и о белешкама за роман о времену Другог царства или пак о синопсису за Спиралу, велику новелу о лудилу. Сва је прилика да је страх био једини разлог који је натерао Флобера да се лати лопате. Остало је на томе да ко пре поткопа бетонске докове у Руану, њему Флоберова кутија.
Стих "киша меко пада на град" припада Рембоу, али не и некој од његових сачуваних песама. Имамо га само као епиграф који је Пол Верлен наменио једној од својих збирки. Тај податак, поред осталог, упућује на могућност да су постојала Рембоова дела о којима ништа не знамо. То убеђење поткрепио је, после Рембоове смрти, његов школски друг. Он је признао да је имао бележницу са 50 или 60 раних Рембоових песама, али да ју је, у некој селидби, затурио. Сећао се, ипак, једне песме, тачније једног стиха, али и њега само као кроз маглу: "гуске и патке лепећу крилима у блату кокошињца".Данас вероватно звучи сумњиво тврдња да постоје лопови који краду књиге. Не због лопова, него због књига. Некада се, међутим, дешавало и то. Ернесту Хемингвеју украли су из хотелске собе у Швајцарској 1922. кофер са хрпом необјављених рукописа. Хемингвеј је касније тврдио да би радо отишао под нож кад би му операција гарантовала трајно уклањање сећања на тај дан. Кажу да су сва Хемингвејева каснија дела настала као реконструкција оних која су му украдена. Између осталог, украден је и рукопис романа о Првом светском рату.СПАљЕНЕ КЊИГЕ: Оно што је поштедело време, није ломача. Прво познато спаљивање књига догодило се још у петом веку пре нове ере на атинском тргу. Горео је спис Обоговима, који је написао Протагора, оптужен за безбожност. Међутим, остало је записано да се најсвирепије спаљивање, које се претворило у тотални злочин, догодило у Кини у трећем веку пре нове ере. На власт је дошла династија Ћин, за чије време је, између осталог, започета и градња Кинеског зида. Први њен император наредио је да се све постојеће књиге спале. У његовом је лудилу изгледа остало неко зрнце разума, па је дао да се сачини по једна копија од сваког дела и то само за његову личну библиотеку. Улице је потом прекрио густ дим са ломача. Онај ко би неподобне књиге само споменуо, био је погубљен. Обузет фаталном фикс-идејом, император је на крају заповедио и да се 260 следбеника Конфучијевог учења живи закопају у масовној гробници како, по сећању, не би поново исписали дела свог учитеља. Она су, неким чудом, ипак сачувана, сва осим Књиге о музици.
Први писац који је спалио своје рукописе био је Платон. Тај немилосрдни цензор и критичар уметности, у својој младости је и сам писао песме, али када је упознао Сократа, све их је спалио. Не жалећи нимало, на гроб своје поезије ударио је подругљиви епитаф: „Дођи Хефесте, амо, јер Платон нешто те тражи." Сасвим солидан рецепт како од писца постати критичар, или како научити да читаш самог себе.Много година касније лорд Бајрон доживео је да му рукопис спали издавач, због чега његови Мемоари никад нису угледали светлост дана. Били су жигосани као штиво које заслужује да буде читано једино у борделу. Иако је Бајрон писао издавачу да у књизи нема личних исповести које би штетиле јавном моралу, а поготово не приче о инцестуидном односу са полусестром Августом, која је као трач ионако већ кружила градом, све је било узалуд. Неки сматрају да би ово дело, да је остало сачувано, било у рангу са Русоовим Исповестима.
Као порнографска, песимистична или преобилна била је својевремено проглашена и књига Милоша Црњанског Дневник о Чарнојевићу. Роман је, додуше, објављен 1921. у издавачкој кући Свесловенска књижарница М. Ј. Стефановића, али у знатно скраћеној верзији. И дан-данас се са сигурношћу не може рећи колико тога недостаје, ко је извршио скраћења и где је оно што у штампу није ушло. Црњански каже да је у изворној верзији роман имао 12 до 15 штампарских табака, али је објављено издање износило тек пет табака, и то са помешаним поглављима за шта је био одговоран Станислав Винавер који је вршио коректуру књиге. Црњански је, у бесу, пред Петром Добровићем, који се "томе грохотом смејао", спалио изостављене делове Дневника.
Нешто слично се десило и са најпознатијим и јединим завршеним романом Боре Станковића. Нечиста крв објављена је у пишчевом издању и то уз помоћ оглашене претплате. Прикупљени новац био је довољан за штампање само 16 табака, али пошто је рукопис био дужи, Станковић га је скратио за два. Кад је роман изашао, критика га је прихватила с одушевљењем, додуше с једном, можда минималном, али свакако не и занемарљивом замерком, која се, гле чуда, тицала саме завршнице. Сви су знали да је роман скраћен и о томе се онда много писало. Али како је време одмицало, а сећање на овај изнуђени губитак јењавало, рецепција романа престала је да се бави несталим завршетком. Не само да о томе више није било спора, него се сматрало да, тако како јесте, управо и треба да буде. Јер, ако је писац роман умео да почне, ваљда је, додуше у ванредним околностима, умео и да га заврши.
Због лоше критике Исидора Секулић је такође спалила једну своју књигу. Након појаве студије Милована Ђиласа „Легенда о Његошу", у којој се критикује Исидорино дело Његошукњига дубоке оданости, списатељица је већ написани други део своје студије бацила у пећ. Прва српска жена академик сведочи да се била препала да је не ухапсе и да је, ако до тога дође, била спремна да се обеси.
Иако није потврђено, сматра се да су издавачи одговорни и за то што се у другој књизи седмотомног Златног руна Борислава Пекића није нашла прича о људождерству у Београду у XВИ веку. Тај је део, наводно, на захтев уредника Просвете, сам писац избацио због чега се касније страшно кајао.
Међутим, најпотресније самоспаљивање у историји светске књижевности јесте Гогољево спаљивање другог дела Мртвих душа. Гогољ је радио на њима скоро десет година и први део је, према његовим речима, требало да буде само „доксат уз дворац који је планиран у колосалним размерама". Западајући, међутим, у религиозни мистицизам и раздиран сумњом у вредност свега што је написао, Гогољ ће спалити ову књигу и то неколико пута. Коначни обрачун догодио се једне фебруарске ноћи. Писац је позвао слугу да упали ватру. Један по један, листове је гутао пламен. Пошто је све било готово, прекрстио се, пољубио ужаснутог младића у чело и срушио се јецајући. Престао је да једе и после девет дана је умро. Други део Мртвих душа требало је да буде животно дело Николаја Васиљевича Гогоља, али се, како је неко записао, претворило у „подвижничку ћелију у којој се он мучио и патио све дотле док га мртвог нису изнели из ње".
Онако како је писање окончао, тако га је и започео. Прво дело, које је објавио под псеудонимом, Гогољ је, после неповољних критика, уништио. Повукао је све примерка поеме Ханс Кихељгартен из књижаре и спалио их. Кризе су биле редовна појава у Гогољевом животу, а стваралачке неуспехе доживљавао је као казну за „грешно исмевање својих ближњих". Гогољ је планирао да напише и трећи део Душа, али ту идеју никад није реализовао, па је и то још једна његова књига која је за нас остала изгубљена.
   

       =извор: Књиге које недостају ИМАГИНАРНА БИБЛИОТЕКА /Љубица Пупезин (одломак),  Време , бр. 775,  10 новембар 2005, видети више  >>>>>>>>>>>>>
.. 
ЛеЗ 0008322    


Нема коментара:

Постави коментар