УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Translate

уторак, 25. октобар 2016.

ЦРТЕ И РЕЗЕ


КОНТИНУИТЕТ ПИСМА НА БАЛКАНУ  /  Далибор Дрекић
Причу о континуитету писма на овим просторима од праисторије до данашњих дана можда је најбоље почети речима Црнорисца Храбра да Словени пре Ћирила нису имали писмо, већ „цртама и резама чтеху и гатаху“. „Цртама и резама“ је сасвим адекватан опис писма које не умемо да читамо, било да се ради о рунама, рабошу, хијероглифима или другим нама нејасним знаковима.
Познати су нам бројни примери неразумљивог писма на нашим просторима, од винчанског, преко етрурског, до рабоша, стећака и „словаша“ са магијским формулама. Ако их именујемо, онда је то најчешће назив према римској подели провинција на трачанске, дачанске, илирске…

субота, 22. октобар 2016.

ДАНЈАН ЧЕН

ПОСЛЕДЊЕ две деценије путујем светом и своја искуства износим у књигама за моје читаоце, који, такође, све више путују, јер су Кинези међу најбројнијим туристима у свету. Волим романе, а на мене је много утицао "Хазарски речник" Милорада Павића. Ту књигу сам изузетно заволела, али и тешко схватала, и она је била и повод мог првог доласка у Србију. Ово за "Новости" каже једна од најпопуларнијих савремених кинеских списатељица Данјан Чен (1958), ауторка потресне, опомињуће, али и охрабрујуће књиге "Шангајска принцеза", која се на кинеском језику стално доштампава и до сада је продата у више од 900.000 примерака. Књигу су управо објавили "Просвета" и "Лагуна", у преводу Драгана Миленковића, а ауторка ће је данас представити у СКЦ-у.
- Боравила сам неколико пута у књижари "Геца Кон", у чијој галерији на спрату још постоји сто на коме је Павић сређивао рукопис овог дела. Неочекивано и за мене, једна од тема мог писања постао је и Стефан Лазаревић, кога сам прво видела на фресци у Раваници, а онда у Љубостињи, па у Манасији. Писала сам о њему као о изузетној личности српске историје, не као о свецу. О његовом оцу, кнезу Лазару, направила сам кратки ауторски филм, који је изазвао велико интересовање - каже Чен.
Књига "Шангајска принцеза" је аутентична прича о

Tradicionalni međunarodni uspon na Ruj


ЛеЗ 0008325    Традиционални међународни успон на Руј. -  Посебно хвала, пограничној полицији, која ми је омогућила да снимим све детаље са успона на Руј.Хвалааа -Планина без граница, 4.традиционални успон на Руј 1706м. - Руј (буг. Руй)је планина сместенана на крајњем југоистоку Србије,уз границу са Бугарском недалеко од Пирота,поред Звонацке Бање.Она припада Родопским планинама и представљанајзападнију тацку тог планинског венца.Највиса тацка на Рују је 1706м,а поред ње ,на планини се налази јос 7 врхова висих од 1400м. Недалеко од села Ракита,које се налази у северозападном делу планине,сместена је пограницна караула војске Србије са пратецим објектима, а у близини је некада био оперативни рудник каменог угља, који је затворен. -  Драгана ПетковићЂокић.- Објављено је 16.06.2013.

недеља, 17. јул 2016.

САЧУВАНИ ФРАГМЕНТИ ЈЕДНЕ ИЗГУБЉЕНЕ КЊИГЕ / Бела Тукадруз

САЧУВАНИ  ФРАГМЕНТИ ЈЕДНЕ ИЗГУБЉЕНЕ КЊИГЕ


Фрагмент први или УМЕСТО УВОДА

Обећавам да ћу се чврсто држати следећег:
1)      уносити ствари онако како се одвијају ЗБРДА-ЗДОЛА,
2)      не уписивати о другимаили себи ништа лажно,
3)      остати истинит и у свему чист, убеђен у снагу своје руке, у осећање јасно и светло све док ме оно држи, остаћу веран свему што  сам обећао у писаном облику.

                        13. 1. 1983
Посебан угао...

ИСТОРИЈА

Шта је у ствари историја
И како се она прави, меси?
Зар је историја само  фантастични пекмез
Неких наших баба-научница-куварица?

Кобајаги историју праве историчари!

Таква историја је шупљикава као сир
И неиздржљива као терор  папагаја.

Таква историја нас замајава (најблаже речено).

А ви, који ово будете читали, сутра, прекосутра,
Или кроз двадесет, или можда двеста  двадесет година,
Какву ви историју познајете и поштујете?


ВЕРУЈЕМ

Било је шест редова,
Исписаних један испод другог,
И сигурно су садржали списак
Онога у шта писар верује.
А онда су тако прецртани
Да се ништа више није могло прочитати.
Остало је прецртано.


ДА ЛИ ЈОШ УВЕК ПИШЕМ ПЕСМЕ?*

Нека свака ствар каже сама себе
Земљани суд  (грне) на шпорету
Портрет Пушкина. И Виљема Батлера Јејтса.
Врабац ме је послушао и разумео.  Изражава се
Својим језиком. Светлост. Крај пролећа.
Листови оскоруше обасјани одоздо. Гугутка
Понавља читавог пролећа једно те исто: шта?
Таваница је напукла. Дрвена корњача се притајила
Уз брдо укоричених годишта. Беле руже су обасјане
Дуга клупа носи терет година и читаве хронике породице
Јастук је згужван. Кревет ненамештен.
Око и рука сликара су одсутне.
Свака тегла има своју причу. Свака књига.
Гвоздена пегла. Затворен застург.
Фосилни остатак препотопског пужа.
Са таванице висе лискуни малтера
Патрљци свећа. Ципеле. Непочишћен под.
Разбацани двонедељници. Лажна мерила.
Празне кутије цигарета. Муве. Лептири.
Завесе. Шоље за кафу. Стари  линолеум.
Бугарска латинична писаћа машина.
Ствари ћуте.  И из њих се не може извући
Ни једно слово, чини се,  као што се нема шта
Истиснути из празне тубе са пастом за... Сто је затрпан.
Градови су бомбардовани. Београд, Ниш... Фарме...
И оне имају своје сећање...Потрошене батерије...

(Недеља 30. Мај 1999. Око 18: 30, Мишљеновац)

_____________

   *   
Ето само то је остало, сачувано, само то сам пронашао, сасвим случајно, у једној  пластичној кеси на дну мајчиног ормана,  са тридесетак магнетофонских трака, на којима сам снимао казивања  земљака – оних који су имали шта рећи.  Пре неколико дана, чистећи просторије  у којима више нико не живи, осим нас, наследника, повремено, преко пролећа, лета и јесени.  16. 07. 2016. Око  20: 46ч.
Чини ми се да је наслов  ДА ЛИ ЈОШ УВЕК ПИШЕМ ПЕСМЕ?  могао да гласи и Зашто сам престао да пишем песме, јер  сами стихови то потврђују између редова.
Јуче је прошла  свадба, влашка свадба (Мустапићани) кроз наше село, тј.  од Месне канцеларије до  православне цркве  на  Старом, Гробљу.  Богато су платили  читав цигански оркестар, који су толико ударали у бубњеве да су поплашили и псе, гугутке, малу децу  и мачке.  Дошли су друмом од запада, ушли на средњи улаз села, и притиснули сирене до даске, да се зна, ехеј, син богатих родитеља се жени пауницом. Педесетак скупоцених аута, можда и више,  колико не поседује ни возни парк једног округа. Да се зна! Ко каже да је у Србији био рат, да се ложе живи?  Па ови што  сада праве свадбу, богату, имају лове до крова, како  људи говоре успут...

Свадбе су, ипак, у овом крају  била прилика да се фамилије покажу, некада фијакери, кочијаши су од тога живели! Ко каже да ће нестати ово село, обичаји?  Да умиру свакодневно људи, једни умиру, други се жене, трећи се рађају...  Ко каже да ће Србија ? Зар не ниче  из неочекиваног правца,као птица феникс, из пепела?

четвртак, 16. јун 2016.

Celokupna evropska civilizacija ima srpske kor.../ INTERVJU: Jovan Deretić -





Gost emisije "Intervju" bio je gospodin Jovan Deretić, akademik, istoričar i publicista. Preporučujemo da pogledate ceo intervju i saznate više o zabranjenoj istoriji Srba, istoriji evropske i svetske civilizacije i o brojnim drugim zanimljivim temama.

Intervju je snimljen 03.05.2016. godine u našim prostorijama, u Beogradu.
Објављено је 07.05.2016.

недеља, 12. јун 2016.

"Балканска трагедија, хаос и распад"

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ. / Како је СФРЈ систематски уништавана: Страх од српског питања
Иван МИЛАДИНОВИЋ | 12. јун 2016. 21:30 | Тито одбио "Плаву књигу", материјал о понижавајућем статусу Србије. Западни банкари су тражили укидање права вета покрајинама у Србији
О РАСТУРАЊУ бивше Југославије од 1991. у њеним некадашњим републикама, али и широм Европе, написане су читаве библиотеке, подигнуте многе оптужнице и изречене бројне правоснажне пресуде. Опште је место да су све важне чињенице откривене и обелодањене. И да се томе мало шта може додати и одузети.
Међутим, тај процес распада трајао је подуже, више од две деценије, и у најмању руку постоје неколико датума слома Југославије - и барем још два главна актера њеног демонтирања. Поред Слободана Милошевића, Фрање Туђмана и Милана Кучана, који су званично 1991. први дигли руку на оно што је била заједничка држава, постоји још неколицина актера њеног демонтирања.
Један од првих датума гашења Југославије неспорно је усвајање амндмана (на Устав из 1963) у пролеће 1971. У фази њиховог настајања долази до сукоба између Јосипа Броза и српског руководства. Марко Никезић и његова екипа били су за јавну расправу, али Хрватска и Словенија су то, уз подршку Тита и Кардеља, дефинитивно одбиле.
Суштина амандмана може да се схвати из речи Едварда Кардеља у Уставној комисији, поводом амандмана XX, који је дословно рекао:
- Није питање у томе да ли је Југославија савезна држава или савез држава? За нас је то на крају крајева сасвим споредно питање... Једино што ту недостаје и што бих ја додао је и у аутономним покрајинама (у чл. 1)... Очито је да данас нисмо спремни да прихватимо такав положај АП унутар републике, да оне буду изједначене са позицијом република у Федерацији - говорио је тада Кардељ.
То је, међутим, оставио за наредну фазу, која је врло брзо наступила у току припреме Устава из 1974.
* Пера Стамболић, Слободан Милошевић и Иван Стамболић пред разлаз

КРАЈЕМ марта те 1971. уставни амандмани су усвојени, а у шта ће они претворити Југославију, најбоље је видео професор Правног факултета у Београду Михаило Ђурић:
- Југославија се уставним амандманима своди готово само на географски појам, будући да се на њеном тлу или, тачније, на њеним развалинама, и то под маском доследног развијања равноправности између народа који у њој живе, успоставља неколико самосталних, независних, чак међусобно супротстављених националних држава - нагласио је Ђурић.
И рекао је још:
- Ови амандмани уводе Југославију у последњу њену раскрсницу.
Много година касније, у својим мемоарима, хрватски лидер из тог времена ће рећи да ће "сви њихови захтеви из 1971. године чинити темељ Устава из 1974. године". Остала је забележена и његова изјава у Црној Гори, током вечере са руководством ове републике (Веселин Ђурановић, Видоје Жарковић, др Жарко Булајић...), којој је присуствовао и Вељко Влаховић: "Србију ћемо свести између Ужица и Београда". О овом инциденту је др Жарко Булајић, председник Извршног већа Црне Горе, известио свог колегу у Србији Миленка Бојанића, а овај је то пренео Марку Никезићу. На састанку код Тита, 14. марта 1971, Никезић је отворено рекао шта се спрема Србији. Поред Марка био је Вељко Влаховић, кога је очигледно издало "црногорско чојство" те је "кукавно ћутао". И Тито је био збуњен, па није реч проговорио.
БИЛО је како је било. Српско руководство није успело да спречи уставне промене које ће изродити силна исцрпљивања, економску нефункционалносту, разне облике државних криза. И довести Србију у понижавајући уставноправни положај. Тад настаје и она чувена премиса "слаба Србија, јака Југославија".
Није било потребно ни две године од доношења Устава 1974. године, па да се у Србији осете све његове последице.
* Тито са Пером Стамболићем и Дражом Марковићем

У правосуђу је од свих органа у Републици, једино Врховни суд и Републичко јавно тужилаштво имало функцију за целу републику. Виши привредни суд, Суд удруженог рада и други правосудни органи вршли су функције искључиво на територији Републике, али не и на територијама покрајина. Уз то, Врховни суд Србијеје имао посебно тело које је било састављено од једнаког броја судија Врховног суда Србије и судија врховних судова покрајина. Поврх свега радило се на доношењу три одвојена кривична законика.
Покрајине су одбиле и доношење заједничког закона о медијима. "Нова пракса" се осећала и у затварању образовног система.
Нацрт закона о народној одбрани није могао да буде донесен јер су покрајински одбијали субординацију у спровођењу одбране. Пример оваквог односа је била и војна вежба "Одбрана војводине у зимским условима", одржана у околини Панчева. Вежби су присуствовали искључиво функционери Покрајине Војводине. Нико из Републике није позван.
слично је било у полицији и службама безбедности. У савезним органима делегати из СР Србије и покрајина наступали потпуно неуједначено и разбијено. Друге републике су наступале организовано заступајући своје интересе.
Није поштеђен ни спорт. Првенства су се одржавала по покрајинама и централној Србији, па су прваци сва три дела одлазили на савезна такмичења.
Парализа Републике Србије је била потпуна, укупан друштвени и привредни живот је трпео у свим сегментима. Покрајине су имале право вета на све одлуке органа управљања у Србији, а потпуну самосталност на својим територијама.
ЗАПАД ПРОМОВИШЕ МИЛОШЕВИЋАСУЗАН Вудворд, професор са америчког универзитета Принстон, у књизи "Балканска трагедија, хаос и распад" пише да је на промоцију Слободана Милошевића утицало држање Међународног монетарног фонда, западних банака и владе САД. - То, пре свега, због тога што је виђен као економски либерал и политички конзервативац који би имао ауторитета да имплементира реформе које су они захтевали - навела је Вудвордова.
Суочено са стварношћу Председништво Србије формира радну групу која је имала задатак да припреми радни материјал за расправу о свим наведеним проблемима са намером да у њеној завршници буде укључен сам Тито. Материјал назван "Плава књига" је био завршен и предат 5. јануара 1977. године. Писан је врло обазриво и у њеним закључцима се упозорава да је доведена у питање уставна улога и Републике Србије да - као и друге републике - има функцију националне државе српског народа:
- С обзиром на изражене тенденције дезинтеграције републике као целине и на све изразитије диференцирање три одвојена подручја, слабо или само формално међусобно повезана, може се отварати питање да ли српски народ, равноправно са другим народима Југославије остварује своје историјско право на националну државу у оквиру југословенске федерације која почива на принципу националног самоопредељења - написано је тада.
Рад на овом експертском материјалу поделио је руководство у Србији.
Против "Плаве књиге" су били Милош Минић, Живан Васиљевић, Момчило Дугалић, Стеван Дороњски, Душан Алимпић, Душан Поповић, Мирко Поповић, Радован Влајковић, Нандор Мајор, Фадиљ Хоџа, Кољ Широка, Али Шукрија, Махмут Бакали, Џавид Нимани... Они су агресивно наступили против "Плаве књиге", и тражили су одговорност за покретаче уставних промена Дражу Марковића, Душана Чкребића, Ђорђа Лазића, Ивана Стамболића,који је тада био секретар Извршног комитета ЦК СК Србије.
Представнициа ЦК Србије, ЦК Војводине и ЦК Косова сусрели су се са Титом 27. јула, који је био позван да арбитрира у овом спору републике са покрајинама. "Плава књига", посвећена проблемима у народној одбрани, планирању, судству, безбедноси и кадровским питањима је одбачен.
Страх од отварања "српског питања", је био већи од блокаде функционисања републике. Одбацивање "Плаве књиге" је крај другог дела драматичне завршнице која ће наступити 1991. године.
ТРЕЋИ део почиње више од десет година после Титовог одлучног не, 27. јула 1987.
На сцену ступа Међународни монетарни фонд и тражи од Југославије промену уставног система као предуслов модерним реформама у привреди, финансијама и тржишној економији. Уз други стенд-бај аранжман ММФ тражи да се вето република на савезном нивоу укине, и то се посебно спомиње апсурдност права вета покрајина унутар Србије.
После више од две године јалових расправа између бранилаца постојећег стања и реформатора, под огромним притиском ММФ, Председништво ЦК СКЈ предложило је републикама и Савезној скупштини 21. јануара 1987. године преко 120 амандмана на Устав СФРЈ из 1974. Кључни амандмани су предвиђали и већа права Србије над покрајинама. Све оно што је пре десет година одбацио Јосип Броз Тито. Ипак, то ће, за оне који се сећају, бити тек почетак драматичне завршнице.
Дужничка клопка у коју је запала Титова "обећана земља" приморала је ММФ да тражи неопходне уставне промене, посебно ускраћивање права вета, које је парализовало савезну владу, али и Србију, као предуслов за привредну реформу. Међутим, то је изазвало бурну реакцију републичких и покрајинских лидера.
Да ли је неопходно пребројавати колико је Југославија имала шанси да опстане. Колико су пута то онемогућавали Јосип Броз, Едвард Кардељ и њихови следбеници, међу њима многи и из Србије. Њима је очигледно било важније да се Србији сасеку оба крила (покрајине) него опстанак државе. Остаће запамћена и једна изрека из тог времена "Aко покрајине нису против Србије, онда и нису потребне"!

уторак, 07. јун 2016.

Mоћна Европа вара и обмањује да би загосподарила земљом, људским душама и изагнала бога из људске душе и људских срца...

Амфилохије: Какву независност славе они који су продали Косово и Светог Јована Владимира
ФоНет | 06. јун 2016. 19:54 | Митрополит црногорско-приморски поручио да су на власти владари који себе и своју државу и независност обоготворују
ШАВНИК - Митрополит црногорско-приморски Амфилохије поручио је, на обележавању 1.000 година постојања манастира Бијела код Шавника, да су на власти владари који себе и своју државу и независност обоготворују и истакао да ако за 1.000 година Црна Гора није имала идентитет, онда је боље да је није ни било.

Не можемо ми да стварамо тај и такав идентитет. Није то идентитет у који је своју крв уградио Свети Јован Владимир. То је братоубилачки идентитет. Ова Црна Гора је рођена у Брозовом Јајцу, она је обезбожена, против душе и царства небеског гради своју моћ и славу, а све што је грађено против бога и цркве божје, у историји је пролазно, казао је митрополит СПЦ, преноси РТЦГ.

Он је поновио да .

Онда нађе такве који су се одрекли бога, да они слугарански, у име неке независности, крену у земљу недођију, казао је Амфилохије.

Он је упитао какву независност славе они који су продали Косово и Светог Јована Владимира.

На власти су владари који себе и своју државу и независност обоготворују и још кажу како су створили оквире Црне Горе независношћу и да те оквире треба да испуне новим идентитетом, рекао је Амфилохије.


Амфилохије: Какву независност славе они који су продали Косово и Светог Јована Владимира

недеља, 22. мај 2016.

“Онај Радовић опет не пази шта прича, морам сутра да му извучем уши”

Јеси ли чуо шта је онај лудак јутрос рекао!”, грмео је генерал Никола Љубичић на некадашњег градоначеника Београда Бранка Пешића после јутарње салве болних афоризама које је Душко одашиљао са врха “Београђанке”.
Редакцијски телефони на врху “Београђанке” усијали су се тог јутра, датум скоро нико и не памти, али, кажу, било је то негде између 1982. и 1983. године.
Београђани зову Студио Б. Прошло 7.15, а нема Душка. ПАНИКА! Нека музика свира, али одзвања тишином, сви се упињу али џаба – на таласима који се шире од Теразија према Калемегдану не чује се онај промукли глас да их после оног легендарног “Београде, добро јутро!” пробуди, отрезни, каже оно што сви мисле, али не умеју, или, можда, не смеју да кажу…
Испоставиће се убрзо да се тај глас и то “Београде, добро јутро!” више никада уживо неће чути са таласа велеградског радија. Угасиће га политички моћници.
Гашењу” Душка Радовића, легендарног писца, песника, радио и ТВ водитеља претходиће, по суду Партије, велики и сваким даном све већи број “неподобних” политичких афоризама којима урбана легенда буди поспане Београђане ушушкане у привидни спокој осамдесетих.
Иван Стамболић, први човек Градског комитета Савеза комуниста Београда и генерал Никола Љубичић, председник председништва Србије, који су после смрти Јосипа Броза Тита држали полуге моћи, помно прате шта Радовић говори у етар. Прате, и од раног јутра се нервирају.
Јеси ли чуо шта је онај лудак јутрос рекао!”, грми и свако мало јада се Љубичић некадашњем градоначенику Београда Бранку Пешићу после јутарњег можданог тренинга који генијални Душко форсира раном зором са врха “Београђанке”.
– Те Душкове опаске и афоризми много су сметале Стамболићу. Једном приликом се, када је са пријатељима мало попио на својој викендици, похвалио: “Онај Радовић опет не пази шта прича, морам сутра да му извучем уши” – каже за Експрес Душанов брат Брана Радовић, коме је овај детаљ касније, после Душкове смрти, препричао један од сведока.
Чашу партијске жучи прелила је, каже, ова Душкова реченица, изговорена у етру:
Ако већ можемо и морамо без Тита, можемо и без многих других”.
Испоставиће се да су ови после Тита били сујетнији и суревљивији од њега. Ствари постају озбиљне. Радовић ће убрзо бити главна тема Централног комитета Савеза комуниста Србије.
Председништво ЦК СКС које је 8. новембра 1982. “разматрало актуелна идејно-политичка питања информативних делатности”, 16. новембра је објавило закључке:
Афоризми у популарној сатиричној емисији “Београде, добро јутро” у последње време све чешће имају обележја политичких порука са израженом моралистичком и демагошком позадином.Садржина тих порука понекад је крајње деструктивна и неприхватљива. Потребно је извршити подробнију анализу идејне усмерености оваквог делања”, наводи се у саопштењу ЦК СКС.
Убрзо следи и гашење емисије. Партија је, међутим, изложена великом притиску јавности. Слушаоци се буне, зову, протестују, траже да се Душко врати. Упоран је, међутим, и Стамболић. “Угасићу и Студио Б, ако треба!”, поручује партијски моћник у телефонском позиву Радовићу!
– Душку је после тог разговора било јасно да мора да прихвати одлуку такву каква јесте и он је то учинио пре свега јер је јако волео Студио Б. Није желео да му колеге остану без посла, није хтео да други испаштају због њега. Друго, био је патриота, и уз то јако интелигентан човек. Знао је да нема много паметних, а да су ови били много моћни – присећа се Брана Радовић.
Стамболић се убзо каје. Схвата да партија укидањем Душкове емисије има више штете него користи и крајем 1983. године нуди Радовићу да му врате емисију. Он, у свом стилу одговара:
Ја јесам мали човек са радија, али нисам онај који се пали и гаси на дугме.”
Радовић је већ тада био здравствено начет, а после укидање емисије озбиљно се резболева.
– Душко је већ у то време био болешљив, а онда су га стрес и шок због укидања емисије дотукли. Разболео се. Нисмо одмах знали о чему је реч. Добио је упалу продужене кичмене мождине, болест коју изазива јак стрес. Лекар је то објаснио Брани Црнчевићу. Испричао му је да је и Аристотел Оназис умро од исте болести коју је добио када му је син страдао у авионској несрећи. Лекар је рекао Брани: Кад Оназису који има милионе није било спаса, тешко да ће и Душку. Полако се гасио на наше очи – каже Брана Радовић.
Душан Радовић умро је 16. августа 1984. године. На сахрани је било 10.000 људи и ко зна колико полиције. На сваком ћошку шушти и пишти радио веза. Цео Београд дошао да испрати легенду.
– Не треба човек да греши душу када су мој брат и Србија у питању. Ипак се Србија одужила Душку.Има га у уџбеницима, деца знају ко је он, школе носе његово име, има своје позориште, неке улице су назване по њему. Ипак, чувам књигу коју је Бранко Ћопић поклонио мом брату и написао му посвету. Ништа није случајно, њих двојица су до краја били повезани. Доживели су сличну судбину – закључује Брана Радовић.
КАКО ЈЕ “ПИОНИРКА РАЈКА” ПРЕВАРИЛА БРАНКА ЋОПИЋА
– После рата Душко је по мензама издавао маркице, радио је као благајник. Написао је песму и послао у Пионирске новине, где је уредник био Бранко Ћопић. Знајући да је Ћопић женскарош, Душко пошаље песму и потпише са “Рајка Токић”. Стигла песма у новине, сви одушевљени песмом, Ћопић посебно, једва чека да упозна младу песникињу.
Један дан оде Душко до њих, кад, на столу – његова песма. Пита их Душко каква је песма, кажу: одлична! Душко им тада каже да ју је он писао. Тако насамари Ћопића и уђе у Пионирске новине. Радио је потом у Радио Београд, па на крају на Студију Б. То је био његов београдски, животни троугао – каже Брана Радовић.
ВЕЛИКИ “ГРОБАР” ЈЕ ПРВО НАВИЈАО ЗА ЗВЕЗДУ
– Живели смо у Кошутњаку и Звездина легенда и капитен Рајко Митић нам је био први комшија. Душко га је много волео, били су прави пријатељи, а он је тада навијао за Звезду. Неки кажу да је због Рајка и престао да навија за Звезду, зато што на Маракани нису хтели да му дају да буде тренер, али ја нисам сигуран, знам да се одушевио том сјајном генерацијом Партизана у којој су били Јусуфи, Шошкић и Миладиновић, која је харала Европом. Могуће да је то био разлог због кога је почео да навија за Партизан – сећа се Душков брат, и додаје да је на утакмице увек ишао у друштву Љубивоја Ршумовића, Бране Црнчевића и Матије Бећковића.
ПОСВЕТА БОРИ ЧОРБИ И НЈЕГОВОЈ ПОСВЕТИ
– Причао ми Бора Ђорђевић… Изашла му прва књига, сав важан дошао у Студио Б да је промовише. Сретне Душка, поклони му књигу и напише посвету – целу страну. Оде у емисију, гостовао сат времена. Излази из студија, Душко га чека са својом књигом и посветом:
Бори Ђорђевићу, са завишћу, Душко Радовић”. После тога Бора више никада није писао дугачке посвете, присећа се кроз осмех Брана Радовић једне од многих анегдота из живота свога брата.
ОВАКО ЈЕ ГОВОРИО ДУШКО РАДОВИЋ
+++Док Метро дође у Београд, многи ће га сачекати под земљом.
+++Жао ми нашег фудбала. Већ дуго се мучи, а никако да умре.
+++Многи органи друштвене контроле и заштите личе на преварене мужеве. И они последњи сазнају они што их се највише тиче.
+++Над нашом децом биће извршена још једна школска реформа.
+++Ових дана долазиће нам у госте цела Европа. Молим келнере да не наплаћују гостима ратну штету и неке друге неподмирене рачуне за последњих неколико векова.
       = преузето: Новости 

Follow by Email