МУЗЕЈ ПОД ВЕДРИМ НЕБОМ

МУЗЕЈ ПОД ВЕДРИМ НЕБОМ
МИШЉЕНОВАЦ Поглед са гробља на Старцу. Музеј под ведрим небом. ПОКУШАЈ СТВАРАЊА ЈЕДНОГ ТАКВОГ

Укупно приказа странице

Музеј Заветина (Мишљеновац)

Музеј Заветина (Мишљеновац)
ПРУГА ~ „железничка линија 45. упоредника“: Бордо-Лион-Милано-Загреб-Београд- Пожаревац – Мишљеновац – Кучево – прелаз преко Дунава на Ђердапу – Крајова – Одеса

Портал

Портал
ПоРтАл | ЗАВЕТИНЕ

Translate

Ко

Ко
(Отворен позив на сарадњу свих сродних душа!) КО ИМА ПРИСТУП веб-сајтовима и заштићеним, нејавним, локацијама Портала Великих претеча | Сазвежђа З, почев од 17. марта 2019? Власник, уредници, поједини сарадници и пријатељи. Добротвори.Претплатници. Потврђени, примљени чланови Новог Друштва.... | Ауторска права © Мирослав Лукић и синови, 2001. Нека права су задржана.

Претражи овај блог

ПРЕТРАЖИВАЧ

ПРЕТРАЖИВАЧ
САЗВЕЖЂЕ З | Мрежа | ПРЕТРАЖИВАЧ

уторак, 18. септембар 2012.

КРИК, КЛЕТВА И ПЛОДНА СРПСКА ПСОВКА / Златко Красни


Надгробни споменик.Гробље Доње Мале

Ако би не само по наслову његове претпоследње збирке песама „Небеско чудо“, већ и последње „Ваздушна опасност“ неко хтео да Милисава Миленковића дефинише као песника чији је духовни поглед уперен пре свега у најтрансценденталнији и најтранспарентнији елемент – небо, тај не би погрешио, ни формално ни суштински, јер је аутор управо током последњег пролећа последње године, века и миленијума итекако имао разлога за такву перспективу: не само због секира које су са неба падале, већ и због стања овог „унутрашњег неба“, властите душе коју је ваљало одбранити од невидљивих пројектила 10-главе аждаје. Зато његови римовани кардиограми и енцефалографски дрхтаји и кривуље, уобличени у облик сонета, представљају колико спонтан, толико самоуверен одговор: стиха на експлозије, разума на мржњу хармоније и какофонију, склада на хаос, укратко: бруја сонетног звона на писак и завијање сирена јер, сирена, то хибридно митолошко чудовиште, отелотворена у гротескном лику србомрзитељне америчке министарке, као да је изронила из Фројдовог Ида, оног реликтног дела личности под влашћу нагона ван контроле воље, - та сирена, глас „милосрдног анђела“, оличење Зла, умилна онолико колико је исти стелт – анђео био милосрдан, оставила је дубок траг у свести становника наше куће подигнуте сред друма. Ракетирана, гранатирана, бомбардована је Србија 77 дана и ноћи, а долазак невидљивих џелата најављивале су управо сирене. Парадоксално звучи да песник, одбијајући да се повинује максими да када топови пуцају, музе ћуте, своју инспирацију проналази управо у тим „посестримама смрти“, и да у најдраматичнијој и најепскијој могућој ситуацији, ствара на лицу места лирику душе обузете не страхом, нити паралисане паником (услед чега горе поменуте музе најчешће и ћуте), већ зачуђене, и невино ужаснуте над оним о чему сведочи. Јер сведочење, писање усред експлозија и детонација, сведочење без мржње, понето искључиво племенитим страстима – то спада у поетску ангажованост прве врсте, то значи свесно одустајање од спасоносног временског филтера. Писање пак у форми стиховног сонета – то опет говори о хладнокрвности, присебности и недостатку очајања код самог аутора. Тај самосвесни сонет јесте, наравно, испод своје формалне углађености, истовремено „и крик и клетва и плодна српска псовка“, - али је, наравно, за разлику од разуларености и неукротивости крика, од потиснутог и немоћног беса који изражава клетва, од афористичке вулгаризације језика у псовци – Миленковићева песма, уз све то, ипак нешто више, дакле управо оно што поезију разликује и чини је дуговечнијом од крика, клетве и псовке.
 
Па ипак, песник на Зло не одговара језиком мржње. Свестан је да се зло храни Злом и зна да све људске жртве, сви срушени мостови, болнице, фабрике, све то сејање страха и ужаса имало заправо други циљ- а то је сатирање и поробљавање духа нападнутог народа. Наравно, управо то је био и јесте још увек онај чувени језуитско макијавелистички циљ који оправдава средства.
Успевајући да балансира на танкој жици између лепе песничке речи и одвећ директне ангажованости, Милисав Миленковић је „Ваздушном опасношћу“ написао дело родољубиве и слободарске лирике особено по томе што је лишено сваке таквој лирици иначе иманентне патетике. Ово је, истовремено, поезија човекољубља, саосећања према жртви, али ништа мање и поезија стишане мудрости. У њеним дубљим слојевима слутимо ужас који само што није прешао у онемелост. Можда је управо том снагом да, упркос бомбама, остави поетско сведочанство, без мржње, али и без опроштаја убицама, песник артикулисано у колективном памћењу у затомљену виталност народа, пронашавши неке од нас самих сакривене архетипске истине што су се кристализовале током вишевековних борби за опстанак.
Нудећи, у виду сонета, одговоре на егзистенцијална питања нашег постојања, на наш однос према Злу, ова књига нас охрабрује да погледамо, свако из свог угла, Истини у очи, истовремено нам сугеришући да свој поглед пред том Истином нећемо оборити.           

                                    ( Из књиге „У врту доктора Китихаре“)

Нема коментара:

Постави коментар